Nova knjiga Envera Kazaza
U izdanju Centra upravo je objavljena knjiga Envera Kazaza »Društvena jeza i metafizička praznina: pjesništvo Amira Brke u drugoj i trećoj deceniji 21. stoljeća i naučna djela«. Urednik knjige je Muhidin Džanko, a iz recenzija izdvajamo jedan akcenat od Ljiljane Šop i nešto dužu cjelinu od Ivana Milenkovića.
LJILJANA ŠOP: “Čak i u sretnijim kulturnim prostorima od našeg, teško bi bilo pronaći tako skladan i efikasan spoj između kritičkog prosuđivanja i vrednovanja kakvo u različitim formama poduzima Enver Kazaz, i jednog monumentalnog književnog opusa kakav je dosadašnje pesničko, prozno i istoriografsko delo Amira Brke. Užitak je ponovo čitati Brku nakon Kazazovih uvida i interpretacija, ali i vice versa. Kao da ste u epicentru večnog dijaloga o smislu ili apsurdu ljudskog postojanja…”
IVAN MILENKOVIĆ: “Enver Kazaz poznat je po jednoj neprijatnoj osobini: malo šta prećutkuje. Ali poznat je i po tome da se sa strašću bori za ono do čega mu je stalo: do pesništva Amira Brke, na primer. Ali nije to tako jednostavno. Ne prećutati, odnosno nametnuti sebi obavezu da se kaže, za profesora koji je život posvetio književnosti i za pesnika – jer Kazaz je odličan pesnik – koji po rečima prebira pažljivo i precizno kao gitarista što prebira po strunama svoga instrumenta, znači obrazložiti neprećutano, to znači preuzeti odgovornost za rečeno. Jer, lakše je ćutati nego reći.
Kada napiše da je pesništvo Amira Brke subverzivno, veoma će se potruditi da izvede na čistac šta to, zapravo, Brka svojim pesništvom potkopava, čemu to izmiče temelj i šta to, potom, gradi na mestu temelja koji je potkopao i pustio ga da propadne u bezdan. Kada napiše da je Brkina poezija ‘misaona muzika u jeziku’, Kazaz je savršeno svestan da je napravio nemoguć spoj reči, da je povezao nepovezivo i da samo taj i takav spoj reči – jer misao ne peva, a muzika ne misli – odgovara pesničkom čudu Amira Brke. Kada insistira na tome da je Brka pesnik istorije i politike, ali da nikada, baš nikada, pesničku svoju supstanciju ne žrtvuje ni istoriji ni politici, Kazaz kaže da je pesništvo, svemu uprkos, na prvom mestu (‘trijumf poezije’, napisaće, ne bojeći se siline tih reči). Kada napiše da je Brka, uza sve, još i pesnik koji nije zaboravio metafizičko poreklo jezika (u epitafima, na primer, ali ne samo u njima), on kazuje da jezik, sve i da hoće, ne može da izmakne metafizičkom svom poreklu, ali da veliki pesnik ume metafiziku da ukroti i pronađe joj mesto u poretku svojih pesama, u mreži svetova koje (pesnički) nastanjuje.
I tako od prve rečenice ove lepe, moćne, ponekad čudne knjige, satkane od gustog jezika (nema Kazaz vremena da bi gubio vreme u ispraznim deonicama), grube nežnosti i nijansi koje traže predanog i pažljivog čitaoca, ništa manje posvećenog od čitaoca pesama Amira Brke.”
